Poslednjih dvanaest godina života Sava Šumanović je proveo u Šidu. Toliko dugo nikada ranije nije boravio na jednom mestu. U roditeljskoj kući pronašao je mir, sigurnost i idealne uslove za rad. Inspiracija mu nije nedostajala. Obronci Fruške Gore taman su toliki da razbijaju monotoniju ravnice, a da istovremeno ne ometaju sunce da raskošno obasjava te iste predele. Ta slika, ili ta svetlost fascinirala je Savu Šumanovića. Pronašao je svoju sudbinu ovekovečivši za sva vremena lepotu svoga zavičaja. Objedinio je u Šidu svoje prethodno znanje i iskustvo i stvorio najlepša i najzrelija dela. Bila je to savršena sinteza pariskog iskustva sa koloritom i svetlošću Srema.

Šumanovićevo stvaralaštvo u Šidu u potpunosti se nadovezuje na ideje koje je zastupala grupa umetnika sa kojima se družio za vreme poslednjeg boravka u Parizu, od 1929. do 1930. godine. Oni su zastupali povratak realizmu na jedan moderan način izdvojivši pri tome boju kao osnovni činilac slike. Umesto četkice koristio je slikarski nož. Umesto linije, potez kojim se boja nanosi, gradi predmet i određuje ritam i struktura. Materija je gusta, slagana sloj po sloj i zbog toga linija gubi svoju čistotu. Ta gusta materija, smireni kolorit, forma mirna samo na prvi pogled, odlike su Šumanovićevog stvaralaštva u Šidu koje je definisano kao poetski realizam.

Šidski period je poslednja razvojna faza, koja je najduže trajala i koju karakteriše prava euforija rada. Tokom te poslednje decenije života Šumanović je naslikao oko 600 slika. Svakoj slici prethodile su skice, često i nekoliko njih u raznim tehnikama. Skicirao je u prirodi, a kasnije u ateljeu nastajale su slike. Često je radio po nekoliko slika istovremeno. Predano i sistematično radeći, sve svoje snage usmerio je ka željenom cilju, a to je po njegovom kazivanju bilo pronalaženje jedinstva stila. To ga je usmerilo da stvara u ciklusima. Najznačajniji ciklusi svakako su „Šidijanke“ (Kupačice), „Proleće u šidskim baštama“, „Proleće u dolini Svete Petke“ i „Dečiji likovi“.

Najvažniji događaj, vezan za stvaralštvo, tokom poslednje decenije života, bila je samostalna izložba koju je Šumanović organizovao na Novom univerzitetu u Beogradu, 1939. godine. Smelo je izložio 410 slika. Bila je to njegova šesta i poslednja samostalna izložba. Autobiografski tekst kataloga za pomenutu izložbu, polazna je osnova za sve analize u vezi Save Šumanovića. Tekst „Mesto predgovora“ otkriva želje i namere umetnika, detalje iz njegovog života, a pažljivom analitičaru i mnogo više.

Kao najviše zastupljene, u poslednjoj deceniji, izdvajaju se dve teme, pejzaž i akt. Nago žensko telo slikao je tokom celog svog života, a pejzaž se kao omiljena tema izdvaja tek u Šidu. Predeli iz okoline Šida, krajine, kako ih je umetnik nazivao, naslikani su na više od polovne slika koje se čuvaju u galeriji. Naš slikar je, kao i mnogi drugi veliki umetnici, prirodu smatrao pravim majstorom skladnih odnosa. Skicirao je u prirodi, a kasnije u ateljeu nastajale bi slike.Zimski pejzaži Save Šumanovića su remek dela.
Prvo što je radio u Šidu bila je serija aktova, crnokosih modela iz Pariza, po skicama koje je doneo iz grada svetlosti. Jedna plavuša iz Šida, Ema, postala je njegov jedini model za akt od 1935. godine do kraja života.

Početci u Šidu prepoznaju se po izrazito reljefnoj fakturi slika i velikoj količini boje. Sam umetnik nazvao je ove slike „zverskim“. Istražujući dalje, ne odstupajući od dominacije kolorita, Šumanović uvodi nove elemente u slike. Pre svega, to se odnosi na konturu. Pomoću konture je uspeo još više da istakne svetle momente na slici. Kolorit i svetlost u popotpunosti zaokupljaju Šumanovića. Postepeno se okreće linearizmu. Istovremeno na slikama primenjuje nove ideje kombinujući ih sa već ustaljenim prepoznatljivim sopstvenim „kako znam i umem“ stilom. Od dolaska iz Pariza konstantno rasvetljava paletu. Boja do kraja života ostaje osnovni činilac slike.

Neumorno radeći, nastavio je do poslednjeg dana da istražuje mogućnosti sveta koji stvara po svom nahođenju, sveta slike. Neposredno pred smrt završio je poslednju kompoziciju, triptih „Beračice“.

Sklad svih činilaca slike osnovna je odlika Šumanovićevog stvaralaštva.